У времену кад Република Српска још увијек покушава да се опорави од ратних и поратних дешавања, времену болне и дуготрајне транзиције којој нажалост још не назиремо крај, помало је неукусно тражити бољи статус умјетности и умјетника.
Нереално је код нас цитирати толико понављану, романтичну анегдоту (по свој прилици измишљену, али толико пута изговорену да је постала истина чак и ако није) о Черчилу који је, кад су у Другом свјетском рату пријетили срезавањем буџета за културу, упитао: „А за шта ћемо се онда борити?“. Рат је одавно готов, а за све ове године, РС никад није поставила основе за нормалан развој умјетничке продукције ни у једној области. Индивидуални напори постоје, увијек су постојали и увијек ће постојати, али ентузијазам није гориво на које ишта, па ни умјетност, може дугорочно да траје и развија се. А док су минималци толики колики су и пензије толике колике су, није ли непристојно тражити за умјетност онолико колико она заслужује?
Републичка издвајања за културу су мала, већина одлази на плате буџетских корисника у институцијама културе, а још увијек не постоји систем који препознаје и подржава вриједности.
С друге стране, међу умјетницима је још увијек живо сјећање на прошли систем који је умио да цијени умјетнике (додуше, оне подобне) и омогући им пристојан живот. Од тад је, међутим, прошло добрих три деценије, свијет је постављен на сасвим другачије основе и такав систем је већ одавно немогућ. У свијету култура већ одавно у доброј мјери сама себе финансира и људи су навикнути да за конзумирање умјетности треба издвојити новац, као и за било шта друго. Зато је потребно пронаћи начин да у овој и оваквој земљи, у овом и оваквом времену, (и с оволиким буџетом ) култура у Републици Српској нађе, одржив или самоодржив, начин функционисања.
Потребно је дјецу учити од најмањих ногу, ако треба и по обдаништима, шта је стварни значај умјетности, те шта је вредовање нечијег рада. Потребно је дјеци у основним и средњим школама омогућити да конзумирају умјетност на савремено прихватљив начин, што у ери доступности информација не мора нужно да подразумијева велики новац. Ваља се озбиљно реорганизовати и промислити шта заиста желимо од културе, да ли је забава и култура једно те исто, те се оспособљавати за регионалну (и не само регионалну) сарадњу да бисмо ријешили проблем малог тржишта које је додатна отежавајућа околност за умјетнике из РС.
Помињање „виталног националног интереса“ код нас, нажалост, обично носи политикантски предзнак. А кроз силно потезање политиканства заборављамо да су једино култура и умјетност нешто што стварно има витални национални интерес. Нажалост, опет нажалост, то је најчешће коришћена ријеч у овом тексту, створена је предрасуда у друштву да је национална умјетност нешто националистичко, старомодно, превазиђено и неквалитетно, фолклораши аматери и писци сонета који се позивају на Косовски бој и сличне појаве. Наш циљ је да се боримо за свијест о ПРАВОЈ, савременој умјетности која УМЈЕТНИЧКИМ средствима преиспитује и његује властити идентитет озбиљније и боље од свих политикантских појава.
Стратегија културног развоја је све године до сад била, мање више, мртво слово на папиру. Поимање умјетника код нас је сведено на људе са „чудним хобијем“ који живе на ивици егзистенције или раде послове које не воле да би се прехранили а у слободно вријеме се баве умјетношћу. Тиме се, нажалост, у великој већини случајева, умјетничка продукција своди на аматеризам, баш као што је и перципирана међу масама. Не постоји инфраструктура која би омогућила да се умјетност нормално конзумира, нарочито у мањим срединама. Подсјећамо, РС има два професионална и једно градско позориште, једну концертну дворану, галерија које се могу пребројати прстима једне руке, а да не говоримо о просторима намијењеним за културне активности, ако изузмемо некадашње домове културе који су у већини мјеста у потпуности нефунцкионални.
Ми сматрамо да је вријеме да наглас питамо да ли се људи у институцијама културе, што републичким, што општинским, запошљавају по квалификацијама и способношћу да раде оно што се од њих очекује или по страначкој, рођачкој или било којој друго вези?
Умјетници и културни дјелатници (свих профила и свих страначких и других опредјељења) окупљени око идеје МИСЛИ ДОБРО желе јавно да проговоре о овим и сличним темама. Ми знамо да не можемо направити револуцију и ријешити проблеме чаробним штапићем, али смо спремни да уложимо своје знање и енергију да бисмо ова питања довели у фокус јавности и макар за педаљ поправили стање у култури. Нећемо тражити нереално, попут дугогодишње маштарије да се у свакој општини изгради позориште (добро, можда и хоћемо!) али ћемо покушати да тражимо пореске олакшице за умјетнике, курсеве за писање пројеката и отварање према европским и свјетским фондовима, предавања стручњака за културни менаџмент или прављење стратегије културног развоја, укратко, све оно што у озбиљним земљама подразумијева платформу за развој културе.
